zdravlje i starost

Umor

trecedoba | 01 Mart, 2012 18:46

Običan dan. Dosadan.
Život je nekada samo navika.
Umorna sedam na krevet nepokretne bake.
Da sam bar u svojoj kući pa da kukam ćerkama do mile mi volje kako sam umorna, iscrpljena, nenaspavana, kako me sve boli, kako se svi odmaraju ili šetaju a ja samo radim, kako sam ja izgubila sebe radeći i ko zna šta bi mi sve palo na pamet.Ali suzdržim se i samo udahnem kako bih ipak dala do znanja da je meni teško.
Nije fora da se to ne zna.

Umorni ste? - upita bakica
JAKO !! - jedva dočekah da odgovorim
Kako bih ja volela da opet osetim umor.
To je božanstven osećaj ali ga mogu osetiti samo zdravi,
ja se više nikada neću umoriti - izgovara tužnim glasom

Zanemeh!
Nikada se toga ne bih setila.
Zamršeno klupko-život!

Takav je život da se čovek često postidi.

Ikako sam se zaustavila a da ne krenem sa nabrajanjem to sam bog zna, kao i kada bih se zaustavila da sam kojim slučajem krenula. U trenutku sam zastala u vremenu. Napred ne može, nazad nema kud. U meni se rodi nezadovoljstvo kao nad nedovršenim poslom.Meni nekako kukanje osvetli put i daleko ispred mene i daleko iza mene i tako uvek znam na kojoj sam poziciji, zahvaljujući tim svetlima.

Zar se više ni na umor ne smem žaliti?
Tako i cigaretu palim. Kukajući. Moram zapaliti jer ja znate stalno radim i ništa više od života nemam i kako sad najbolje da se odreknem i cigarete i kako je još i Frojd pušio do poslednjeg dana i tvrdio je čak da mu je to bilo dobro za koncentraciju i da sam ja takođe taj isti simptom i kod sebe primetila baš mi dolaze ideje o poslu kada ujutro zapalim uz kafu a eto sam baš neki dan snimala pluća pa je doktorica bila u čudu da sam pušač kada su mi pluća tako čista.

Imam ja još tog teksta. Svakodnevnokukajućeg.

I opet nekako podmećem taj umor iako nema veze s vezom.
Meni ima.
Zato i kažem.

Ali, pokušaću da oćutim. Drevna je istina da su mi šanse male.